Умешајмо се у своју судбину
Неке доктрине, данас важеће, су анахроне и контрапродуктивне, јер су утврђене у време СССР-а, а неке и у време Перестројке, када је власт била под великим америчким утицајем (у виду лажног партнерства). Њихова примена (инерција) данас наноси штету националном интересу, новим стратегијама и представља стару осовину која онемогућава деловање новог мотора и нових точкова. Уосталом, показала се њихова историјска неуспешност и корист по запад.
Данас, конкретно у Србији, имамо ситуацију да је на власти режим који је преузео владу “нараџанстом“ револуцијом 5. Октобра 2000., коју су професионално осмислили, финансирали, едуковали кадрове, координирали и званично подржали Пентагон и државне службе САД, као и владе Немачке и Британије. Та власт, претходно државно руководство, војне и полицијске генерале из рата против НАТО пакта 1999. године изручује Трибуналу у Хагу, где официри НАТО агресора не одговарају (они су изнад Хага и међународног права); Србија се приморава на чланство у Европској унији и понижавајућу подређеност НАТО (а у перспективи и чланство); та „нараџанста“ власт је ослободила албанске терористе из српских затвора; одобрили су мисију ЕУлекс, која подиже институције независног Косова упркос стопроцентном противљењу српског становништва на Косову и Метохији и упркос руском противљењу ЕУлексу; дугачак је низ оваквих потеза који претварају Србију у црног пешака лондонске краљице и вашингтонског краља.
Што се тиче грађанског сектора (који је дао кључни допринос 5. Октобра 2000. Кроз покрет „Отпор“ итд.) ту је уплив државних институција САД и земаља ЕУ изражен кроз официјелну подршку, финансије итд. А још значајнији је утицај на медије који су скоро потпуно у рукама запада или прозападне власти, а одакле се врши и бесомучна пропаганда идеологије евро-атлантизма, којој се не дозвољава алтернатива. Велико незадовољство грађана оваквим стањем, великом економском кризом и плимом незапослености, септембра 2009. власт покушава да реши репресијом и покушајем забране медија и патриотских организација који говоре критички о оваквом стању.
Имамо тренутно ситуацију да земље које су на другом континенту или земље које су учествовале у два светска рата против Србије више улажу у православну словенску Србију од Русије. Пријатељи руског народа у Србији, појединци и колективи одани српско-руском братству су изложени погрому од јавности кроз административни и медијски монопол. Србија и српски народ, по свом историјском, духовном, културном, државном и другом идентитету и менталитету, не би требало да буду периферија већ први приоритет руске политике ван национално-етничке главне целине. Срби, народ познат у историји по својој мирољубивости и не агресији се након страшног геноцида у 20-ом веку налази у великој биолошкој и државној кризи. Срби, окарактерисани и жигосани трајно као „непоправљиви“ и балкански Руси, од стране војно-политичких стратешких центара атлантске империје су забринути за свој опстанак.
На све ово, установе Руске Федерације, често одговарају превазиђеним клаузулама из доба СССР-а или доктринама атлантских лабораторија, префарбаних невешто у црвено, које су показале крајем осамдесетих и деведесетих своју погубност. Потребан је одговор стратешки промишљен, тактички разрађен, актуелан, динамичан и ефикасан који би, поштујући сувереност и демократију Србије (и других земаља) стао управо у одбрану начела суверене демократије, насупрот дволичном, деструктивном, милитантном, антируском таласу америчке „демократизације“, који суверене нације са својим културним идентитетом и правним поретком претвара у реално недемократске земље, нарушеног идентитета, правно корумпиране и политички марионетске. Артикулишући нову безбедоносну стратегију Кремља (безбедност никада није изолован систем) потребно је одбацити клип у точковима демократије, сувереност и безбедност – доктрину о немешању у унутрашња питања и заменити је новом међународном политиком (доктрином) суверене демократије (и реципроцитета). Улагање Русије у Србију у области културе, привреде, медија, грађанских програма, међудржавних пројеката итд. би требало да буде најмање 10% (или20%, или 50%, или 100%) годишњег улагања САД и ЕУ у Србију; у супротном доћи ће до даљег озбиљног нарушавања људских права и слобода, демократије, уставности на Балкану и у другим регионима. Православне земље би требало, по духовним, културолошким, цивилизацијским, историјским, социолошким, моралним, геостратешким и другим критеријумима да буду, ван матичне територије, државни приоритет Русије.
Поменута, превазиђена „доктрина о немешању у унутрашња питања независних земаља“ је довела (примењивана идеолошко-догматски) до катастрофалних резултата по интересе безбедности руског народа, а истовремено и до еуфорије и експанзије западњаштва чак и на (етничко-верски руску) Украјину, колевку руске државности, религије и цивилизације. Наравно, не треба ићи и у другу крајност ка оружаним , непромишљеним агресијама и окупирању посебних нација. Доктрина о немешању је практично и успешно одбачена одбрамбеним ратом у Јужној Осетији 2008. године. Спрат испод агресије Сакашвилија на Јужну Осетију је његов „наранџасти“ преврат, а спрат испод је америчка политичко-медијско-финансијско-грађанска логистичка припрема и подривање легалног поретка. Руска држава је немо и помало наивно посматрала ову изградњу (као и у другим државама). Америчко руководство није ни сањало „немешање“ већ се максимално, даноноћно ангажовало у Грузији и другим земљама. Знамо из физике, да притисак на једну страну без притиска са супротне временом доводи до пуцања. Руско руководство је повукло изванредан потез снажним подржавањем домаћег, омладинског, демократског антифашистичког покрета НАШИ, али такав мајчински потез није поновљен, већ исто руководство хладно посматра истородни (чак истовремено и из истих разлога настали) „Покрет 1389“ у Србији и његову борбу за суверену демократију. Евроатлански режим у Србији је испробао практично све методе борбе против Покрета 1389: хапшења, забране јавних скупова, најтеже претње чланству и њиховим породицама, ужасан медијски рат клеветама и дезинформацијама ( оснос истине и дезинформације у медијима је око 1:20), полицијска малтретирања, претрес стана и радног места, опструкције на интернету, намонтирани судски процеси, подметања, повезивање са фашизмом, званични захтев за забрану, повезивање са насиљем, прогон свих сарадника, немогућност демантија и објашњења ставова, физички напади, постојање паралелне групе са лажним сајтом и уношење смутње са скоро идентичним називом и друго.
Наведени и многобројни ненаведени разлози, обзир и интерес суверености, демократије, заштите људских права и слобода, владавине права, уставности, окончања једнополарног поретка, мир и стабилност, као и нове архитектуре континенталне безбедности, некраткорочно превентивно деловање, интерес безбедности руске државе и спречавања ширења англо-америчке хегемоније, ради смањења броја потенцијалних противника и повећања броја поузданих пријатељских нација (и мноштво других чињеница) чине потребним одбацивање анахроне и контрапродуктивне „доктрине о немешању“ и усвајање нове, ангажованије, реалне и продуктивне оријентације која би почивала на начелима суверене демократије, инвестирања по реципроцитету (или више) и другим начелима у складу са наведеним, а по разноврсним групама земаља.
Радојко Љубичић,
Председник управног одбора Покрета 1389
(Написано у затвору КПЗ Падинска Скела, на Крстовдан 27.09.2009.)
